Пошаљи документе на е-маил

Англосаксонски модел обухвата осим Велике Британије и Ирску, али у основним елементима и остале англосаксонске земље изван Европе.

Кључна обиљежја овог модела су:

• волунтаризам;
• доминација тржишног или пословног синдикализма;
• расцјепканост синдиката;
• децентрализираност колективног преговарања;
• слаб ауторитет централне организације у односу на локалне синдикате;
• осредњи ниво синдикалне густоће^[1].

Након што су у почетку били прогањани од стране послодаваца и државе, у другој половини XИX вијека индустријски синдикати поступно бивају препознати од стране послодаваца као партнери, те их након тога и држава почиње толерисати. У том периоду развија се и пракса слободног колективног преговарања између синдиката и послодаваца око услова рада, организације посла и висине плаће, што ће постати познато под називом “традиција  волунтаризма”. Волунтаризам подразумијева слабу или никакву улогу државе и законодавства у регулисању односа између радника и послодаваца.  Радници и послодавци своје односе примарно уређују кроз слободно колективно преговарање. Традиција  волунтаризма  значи  да  се  држава  опирала  интервенцији  у индустријске односе, а прије свега у колективно преговарање, што се рефлектирало у ниском нивоу законске регулације. У већини земаља подручје колективног преговарања резултат је позитивне санкције државе, односно давања права на синдикално удруживање, права на колективно преговарање и права на штрајк.

У Великој Британији право колективног преговарања настаје спонтано и није законски ни правосудно санкционисано, јер су се судови прогласили ненадлежним за то подручје. Стога се јавља велика разлика између де факто и де јуре права радника. У очима закона радници су слободни организирати се и штрајковати, али су и послодавци  једнако слободни одбити преговоре, признати или не признати синдикат, отпустити раднике током штрајка  итд. У пракси је већина послодаваца прихватала право својих радника да се колективно организирају и признавала њихове синдикате. Такође, радници су у пракси били сигурни током штрајка, поготово у оним сегментима тржишта рада гдје је постојао виши ниво синдикалне организираности и солидарности, те гдје су владале повољне тржишне околности у смислу потражње за радном снагом.

Волунтаризам је видљив и из чињенице да колективни уговори немају никакву правну снагу, те се њихово поштовање заснива искључиво на части и ријечи потписника (на тзв. џентлменском договору). Кршење колективног уговора није могуће судски спријечити, као што је то случај у западноевропском моделу. Судови су се прогласили ненадлежнима за спорове који произлазе из колективних уговора. Елементи колективног уговора могу добити правну снагу само ако постану дио појединачних уговора са запосленицима.

Главно обиљежје колективног преговарања, представљају велики број самосталних синдиката, уз доминацију вриједности волунтаризма и пословног синдикализма, те децентрализираност. Преговори се примарно одвијају на нивоу предузећа, директно између представника запосленика и њиховог послодавца. Преговори на нивоу привредне гране у којој учествује више послодаваца и више синдиката су релативно ријетки, а и када се одвијају, обично се не односе на све раднике у сектору, него на квалификоване или неквалификоване чланове синдиката. Када се преговори одвијају на нивоу предузећа, онда њих у правилу не воде челници синдиката и нису формални, него се континуирано и неформално  воде  између  “надзорника  погона”( shop  steward –  што  је  заправо  синдикални повјереник) и послодавца или менаџмента.

Децентрализираност колективног преговарања, па тиме и самих синдиката, доводи и до малог утицаја виших нивоа синдикалног организирања.

Ниво синдикалне густоће у земљама које спадају у англосаксонски модел индустријских односа је средњи, у односу на остале моделе индустријских односа и дистрибуције синдикалне густоће у развијеним капиталистичким земљама. Напримјер, 2003. године синдикална густоћа се кретала између 12,4 посто у САД-у и 35 посто у Ирској, док је у већина земаља ове групе (Канада, Аустралија, Нови Зеланд, Велика Британија) између 20 и 30 посто.

Ниво покривености запослених колективним уговорима^[2] најнижи је управо у англосаксонском моделу индустријских односа, што је посљедица чињенице да се преговори доминантно одвијају на нивоу предузећа, те да држава нема активну улогу у потицању колективног преговарања. Сходно томе, државе унутар ове групе, не познају тзв. проширивање важења колективног уговора, што је иначе пракса у већем дијелу европских држава.

[1]Termin “sindikalna gustoća” (uniondensity) uobičajen je u literaturi iz područja radnog prava i definira se kao udio članova sindikata u ukupnom broju zaposlenih u nekoj populaciji. prim. aut.

[2]Termin “pokrivenost kolektivnim ugovorima” (bargaining coverage) odnosi se na postotak radnika čiji su uslovi rada, plaće i ostala prava određena kolektivnim ugovorima između poslodavaca i sindikata, bez obzira na kom nivou se takav ugovor potpisuje. prim. aut.