Пошаљи документе на е-маил

Конфликт интереса између свијета рада и свијета капитала трајно је обиљежје друштвено-економске формације капитализма. Звучи парадоксално, али управо је „конфликт интереса“ као пријетња за деструирање ланца продукционих односа у формацији капитализма, довео до потребе да се ти односи ојачају у правцу „помирења интереса“ и њихове кохабитације као модуса вивенди^[1]капиталистичких друштвених односа. Развојем капиталистичког система створене су, дакле, материјално-суштинске, или боље речено, примарне претпоставке за појаву колективних уговора.^[2]

Колективни уговори (engl. collective bargaining agreement, collective agreement; njem. Tarifvertrag, Kollektivvertrag; franc. Convention de travail collective), као правни извори представљају специфичност везану искључиво за подручје рада^[3]. Иако колективне уговоре закључују удружења радника и удружења послодаваца, (inter partes)^[4], они дјелују према свим појединачним радницима и послодавцима, (erga omnes)^[5], као дестинаторима, тако да у том смислу одступају од правила да уговор обавезује само оне који су га закључили. Управо због одступања од наведене логике облигационог права, поништавани су први колективни уговори и иначе нису имали правну снагу и значајнији правни учинак, све док, доста касније, нису ушли у легислативу.

Генеза колективних уговора започиње у XIX вијеку, у условима либералног капитализма и масовне индустријске производње, односно, можемо рећи да су колективни уговори настали као продукт тржишне привреде и најамног рада.

Прије него су колективни уговори постали средство осигурања равнотеже интереса између свијета рада и свијета капитала, односно, инструмент којим су „удружени радници“ имали могућност постићи повољнији положај и повољније услове рада, те прије свега, више наднице, у односу на оно што би појединачни радник постигао у „преговарању“ са послодавцем, однос између радника и послодавца био је практично једносмјеран, на начин да је о свим питањима рада и радних односа одлуке ауторитарно доносио послодавац, црпећи „своје право“ из владавине права приватног власништва над средствима за производњу, укључујући и настојање да „свом праву“ потчини и радну снагу, односно, радника као њеног природног титулара. Овакво стање, у значајној мјери, било је подржано и од стране тадашње државе, те одржавано у дугом низу година уз помоћ њеног репресивног апарата.

Практично од XVIII вијека, па све до почетка XX вијека еру капитализма карактерише сурова експлоатација радника и њихова борба да „одбране голу егзистенцију“, односно право на просту репродукцију радне снаге^[6]. Ако изузмемо неке рудиментарне облике колективног преговарања, колективни уговори као извор права и као општепризнати инструмент уређивања односа између радника и послодавца, јављају се крајем XIX и почетком XX вијека, када у правни систем и правни промет улазе као доминантан правни институт рада и радних односа.

До колетивног преговарања долази, дакле, од момента кад су удружени радници (синдикати)^[7] освојили право на колективно представљање (синдикално удруживање)^[8], односно када им је то право признато од стране јавне власти^[9]. Тиме је синдикат радника добио легитимацију титулара права на преговарање са послодавцем. Важно је, дакле, истаћи да је кључна економска, социјална, правна и политичка претпоставка за колективно преговарање створена чињеницом да је радницима признато право на удруживање и организавање^[10], те право на колективне акције, чиме је уствари докинута забрана организовања и вођења штрајкова.

На бази наведеног, доима се потпуно логичним, да су колективно преговарање и колективни уговори искључиво тековина борбе радника за своја права. Ипак, важно је напоменути и чињеницу, да су у колективном преговарању и закључивању колективних уговора, истина нешто касније, интерес препознали^[11] и власници капитала (послодавци)^[12], тако да је од појаве првих колективних уговора, који су практично изнуђени и без већег утицаја на односе у раду, па до колективних уговора који су постали, може се рећи, „супститут радног права“, протекао значајан период. Потпуну друштвену инаугурацију и валоризацију колективни уговори добили су, дакле, тек од момента када су обје стране, синдикати и послодавци^[13], у однос колективног преговарања ступили добровољно и bona fides^[14].

Историја колективног преговарања је веома дуга^[15]. Овај процес је пролазио кроз многе тешкоће и неразумијевања између свих његових актера. Први почеци су се дешавали у самој радионици, фабрици, између радника и власника капитала, а затим се преговарање ширило на цијеле привредне гране у једној земљи. На тај начин настајали су прво колективни уговори у фабрикама (појединачни колективни уговори)^[16], а затим и грански колективни уговори.

Први колективни уговори о утврђивању висине наднице, радног времена и осталих услова рада закључују се у Француској и то за текстилну индустрију Лиона 1830. године, те 1843. године за типографску индустрију Париза. Колективни уговори се јављају и у Швицарској, у Женевском кантону 1857. године, те у Њемачкој 1873. године, а у овој земљи је само током 1906. године закључено преко четири хиљаде колективних уговора^[17].

Први грански колективни уговор закључен је 1896. године, за графичку дјелатност у Аустрији.^[18]

Осим послодаваца и радника, у процес колективног преговарања, временом се, укључује и држава^[19], с обзиром да се и њени циљеви, попут стабилности друштвеног развоја, социјалне сигурности и уравнотежења заједничких интереса, у значајној мјери ефектуирају кроз колективне уговоре и њихов укупни учинак на радне и друштвене односе.^[20]

За разлику од појединачних колективних уговора који углавном настају на иницијативу радника (синдиката), како смо то већ истакли, општи и посебни колективни уговори, добрим дијелом, настају као резултат иницијативе послодаваца. Основни разлози који су навели послодавце да радницима и њиховим синдикатима понуде закључивање колективних уговора су уједначавање услова рада у одређеној грани, спрјечавање нелојалне конкуренције међу послодавцима, односно, спрјечавање нелојалне конкуренције базиране на неповољним условима рада^[21], те стварање великих додатних трошкова због сталних прекида рада, усљед честих штрајкова.

„У почетку главну садржину колективних уговора чине норме којима се одређују наднице, односно скала тарифа надница, па су због тога носили и назив тарифни уговори. Међутим, током времена предмет колективних уговора постаје регулисање и осталих услова рада (радно вријеме, одмори, заштита на раду, услови запослења, престанак радног односа и др.). Колективним уговорима, услови рада регулисани су повољније него у закону, а чак су увођени и неки нови институти које закон није познавао. На овај начин закључивањем колективних уговора радници утичу, не само на побољшање своје радне сигурности и услова рада, него утичу и на реформисање постојећег законодавства и у великој мјери на развој новог радничког законодавства, односно социјалног права“^[22].

Сам појам „колективно преговарање“, први су, крајем XIX вијека, у стручни и научни (правни) вокабулар, „увели историчари синдикалног покрета Сидни и Беатрис Веб“^[23], док су прве радове о колективном преговарању публиковали Дунлоп (1944) и Леонтиеф (1946).

Почетком XX вијека, а посебно по окончању Првог свјетског рата, долази до признавања колективних уговора, прво у судској пракси, а уношењем одредби о колективним уговорима у законодавство они добивају статус извора радног права. Тако,  колективни уговори еволуирају “од уговора који је врло лако могао бити погажен, до оног који је добио снагу законске обавезности”^[24]. Први европски закони који су признали колективне уговоре као средство уређивања услова рада били су: „холандски Грађански законик из 1907. године и швицарски Законик о обавезним односима из 1911. године, а затим је услиједило законско прихватање колективних уговора и у Норвешкој, 1915. године, Њемачкој 1918. године, Француској и Аустрији 1919. године, те у Шведској 1928. године“^[25].

У старој Југославији колективни уговори се први пут помињу у Закону о заштити радника^[26] из 1922. године, а ближе се разрађују у Закону о радњама из 1931. године^[27] и Уредбом о утврђивању минималних надница, закључењу колективних уговора, помирењу и арбитражи из 1937. године. За  вријеме постојања СФРЈ колективно  преговарање је имало краткотрајну примјену, али већ од 1946. године, од када започиње период развоја новог радног законодавства, ови уговори су готово потпуно занемарени.^[28]

У првом периоду након настанка колективни уговори су надомјештали непостојање радног законодавства, а у савремено доба, упркос чињеници постојања врло развијеног радног и социјалног законодавства^[29], колективни уговори нису изгубили на свом значају, већ се, дапаче, њихов значај перманентно увећава. „Признавањем од правосуђа, а касније и од државе колективни уговори су стекли дефинитивно право грађанства и уздигнути су на степен редовног и најефикаснијег средства за одређивање услова рада“^[30]. У савременим земљама, они  су незамјењив инструмент за успостављање и утврђивање услова у радном односу за читаве групе радника, струке или чак привредне гране. Њихова ефикасност потврђена је у пракси, што је резултирало општеприхваћеним ставом да колективно уговарање треба и даље развијати и фаворизовати.

[1] modus vivendi лат. “начин живљења” - споразум који омогућава сарадњу упркос међусобном неслагању.

[2] Овдје је важно истаћи да се ради о стварању два социјална блока са трајно супротстављеним (антагонизираним) интересима, а то су капиталисти – власници средстава за производњу и радници – власници радне способности. прим. аут.

[3] Ивошевић, Зоран, 2006., Радно право, Београд, стр. 35.

[4] inter partes лат. “између страна”

[5] erga omnes лат. “према свима”

[6] У основи ради се о репродукцији био-психо-социјалних потреба. прим. аут.

[7] Сидикат - “самостална, демократска и независна организација запослених у коју се они добровољно удружују ради заступања, представљања, унапређења и заштите својих професионалних, радних, економских, социјалних, културних и других појединачних и колективних интереса“ - Косановић, Рајко, 2010., Синдикални лексикон, Београд, стр.139.

[8] Синдикално удруживање је облик опште слободе удруживања као темељне слободе човјека. прим. аут.

[9] Све до друге половине XIX вијека, у већини земаља, удруживање радника је имало карактер кривичног дјела, па је као такво, неријетко, брутално санкционирано. прим. аут.

[10] Ово право изборили су прво радници у Енглеској 1824. године. прим. аут.

[11] Дуги период незадовољства радника који се огледао  и  кроз опструкцију  производње, те све веће нарастање конкуренције у индустријским односима, односно развој тржишта, довели су до тога да послодавци у колективном преговарању и колективним уговорима препознају и своје интересе, прије свих, социјални мир, који им је омогућавао стабилне услове развоја и ширења производње. прим. аут.

[12] Послодавац је физичко или правно лице које запошљава једно или више лица. Послодавац може бити приватни и послодавац у јавном сектору, укључујући државу као послодавца. Држава се јавља као послодавац у јавним (државним) предузећима, као оснивач и послодавац за запослене у установама јавних служби, и запосленима (јавним службеницама) у државним органима. У случајевима када се држава појављује као послодавац, она се појављује и као једна уговорна страна. Послодавац: „правно, односно физичко лице или други правни субјекат који је обавезник доприноса, обавезник обрачунавања и плаћања доприноса за запослене, лица која обављају привремене и повремене послове“, - Косановић, Рајко, 2010., Синдикални лексикон, Београд, стр. 116.

[13] Интересантна је чињеница да су иницијативу за прве гранске колективне уговоре дали управо послодавци. прим. аут.

[14] bona fides лат. “у доброј вјери” – са искреним, поштеним намјерама.

[15] “Сама историја борбе радничке класе сматра се историјом колективног преговарања”. - Брајић, Влајко, 2001., Радно право, Београд, стр. 63.

[16] “појединачни колективни уговор” – колективни уговор код послодавца, кућни колективни уговор.

[17]Кеновић, Мехмед, Дедић, Сеад, 1995., Основи радног права, Сарајево, стр. 36.

[18] у литератури је могуће наћи и другачије податке, нпр. “Колективни уговор је писани текст који садржи уговорне теме које су постигнуте као резултат партнерског настојања и на основу међусобне размјене мишљења договорних страна. На први примјерак друштвеног споразума наилазимо у Скандинавским земљама. Заправо, 1899 године споразум који је потписан у Данској под именом “Септембарски споразум” представља најстарији примјерак споразума у историји.”- www.агтиф.орг/ебултен/29Социјалнидијалог.доц

[19] Стални конфликт је морао да се контролише да би се избјегли социјални нереди, па је стога држава морала да одигра своју улогу у успостављању система преговарања како би предуприједила конфликт. прим. аут.

[20] За разлику од САД-а, у Европи је радно право систематски грађено кроз законодавну активност држава, у циљу његовог издвајања из општег облигационог права. Намјера је била да се пониште негативни аспекти слободе уговарања који би се појавили у окружењу радних односа, гдје је сасвим извјесна неједнакост радника као стране индивидуалног радног односа, ако се досљедно примјењују само начела уговорног права. “Заштитнички” став према раднику као слабијој страни у радном односу традиционално је европско објашњење појаве и постојања радног права као самосталне правне дисциплине. прим. аут.

[21] Најчешће на нижим износима зарада. прим. аут.

[22] Судска и управна пракса, 1991., Колективни уговори и зараде радника, Београд, стр. 3.

[23] Косановић Рајко, 2010., Синдикални лексикон, Београд, стр. 71.

[24] Судска и управна пракса, 1991., Колективни уговори и зараде радника, Београд, стр. 5.

[25] Буклијаш Борис, 2006., Колективно радно право, Сплит, стр. 321.

[26] У члану 5. овог Закона се прописује да се „радни однос између власника предузећа и њиховог помоћног особља регулише индивидуалним и колективним уговорима“. прим. аут.

[27] Члан 209. овог Закона. прим. аут.

[28] Овај период занемаривања колективних уговора завршава се доношењем општих републичких и покрајинских колективних уговора у СФРЈ почетком деведесетих година XX стољећа, на основу којих је услиједило закључивање колективних уговора по гранама, односно дјелатностима. Процјењује се да је у СФРЈ 3% радника било покривено колективним уговором, а радило се углавном о радницима запосленим код приватног послодавца. прим. аут.

[29] “Социјално право још увијек у БиХ није искристалисано као посебан дио права јер се практично и у потпуности изучава као дио радног права. Уколико се погледа статус социјалног права и права из здравственог и пензијско-инвалидског осигурања у окружењу и шире у ЕУ, могуће је сагледати да у одређеном степену постоји већа или мања самосталност у смислу да социјално право јесте самостална цјелина регулисана законским, подзаконским и другим актима уз дио који се односи на примјену стандарда ЕУ у оквиру домаће легислативе и домаћих законских, подзаконских и проведбених прописа тј. да социјално право у том смислу постаје посебна цјелина и посебан дио правне науке.“ - Диздаревић, Сеад, Долић, Јосип, 2011., Социјално право, Сарајево, стр. 6.

[30] Судска и управна пракса, 1991., Колективни уговори и зараде радника, Београд, стр. 7.