Пошаљи документе на е-маил

ОСНОВНА НАЧЕЛА СОЦИЈАЛНОГ УКЉУЧИВАЊА ДЈЕЦЕ

Организовање и методолошка орјентација социјалног укључивања дјеце требало би да се темељи на сљедећим општим начелима:

Интеграција - подршка породици

Начело приоритетне заштите породици проистиче из базичног значаја породици за развој особе и права дјетета на породични интегритет. То начело значи да се у заштити дјетета нагласак ставља на потребу породици за социјалном подршком и јачањем њезиних функција. Зато је потребно да се, на нивоу локалне заједнице и у оквиру појединих служби и установа, развијају различити облици услуга и помоћи родитељима у подизању и одгоју дјеце. Доступност и квалитета тих услуга директно утичу на могућности превенције и реинтеграције породици које су угрожене или показују поремећаје односа и функција.

Добробит дјетета

Добробит или "најбољи интерес" дјетета је кључно начело модерних система дјечије заштите и непосредно одређује начин регулисања породичних односа и државне интервенције у породични живот. Рјешавање проблема породичних поремећаја и дисфункција заснива се на процјењивању конкретних потреба дјетета и услова којима се може обезбједити његов оптимални развој. Начело диктира избор рјешења које највише одговарају развојним потребама дјетета. Планирање поступака заштите треба да омогући да се дугорочно обезбиједи најбољи интерес дјетета и реинтеграција породици.

Интегрални - мултидисциплинарни приступ

Појава социјалне искључености је слојевита и разноврсна, а њене посљедице многоструке и сложене. Из тога проистјечу разноврсне и међусобно условљене и повезане потребе дјетета и породици. Испитивање случајева социјалне искључености, процјена потреба, планирање поступака укључивања и сам третман стања искључености морају се заснивати на интегралном приступу.

То значи да:

• у заштити треба да буду заступљени сви релевантни аспекти или све потребне стручне дисциплине;
• упоређивање и синтеза сазнања треба да омогући сагледавање потреба дјетета у њиховој међузависности и налажење рјешења које најпотпуније одговара тим потребама.

Мултидисциплинарни приступ се обезбјеђује у оквиру одређене службе - установе или кроз организиране облике интеринституционалне сурадње.

Социјална мрежа - интерресорска сарадња

Једно од најважнијих начела које дефинира моделе заштите дјеце јесте начело суставне и планске сурадње између свих установа, служби, тијела и организација које имају одређене улоге у процесу друштвене бриге о дјеци. То подразумијева изграђивање система комуникације између учесника који би требало да обезбиједи:

• рано откривање и међусобно обавјештавање, тј. размјену података;
• заједничко планирање потребних активности;
• усклађивање и прилагођавање стручних стандарда специфичним потребама искључене дјеце;
• хитност и ефикасност појединих заштитних - инклузивних интервенција.

Обвезујућа интервенција - обезбјеђење права

Интервенције обавезујућег, односно репресивног карактера, које посежу за родитељским правима, задиру у породични интегритет или на други начин представљају принуду у односу на родитеље или друге особе одговорне за искљученост-угроженост дјетета, морају се заснивати на ауторитету власти тј. на одлукама надлежних државних тијела. За све чланове породици и њихова субјективна права мора бити обезбијеђена судска заштита.

Повјерљивост

Основни професионални стандарди у овој области треба да обезбиједе повјерење дјетета и његове породици и повјерљивост података до којих се долази у раду појединих служби. Међутим, овај захтјев не може ићи на штету неопходних информација за оне службе и тијела која доносе релевантне одлуке у процесу заштите - инклузије дјетета. Обвезе пријављивања и давања потребних података о случајевима угрожености дјеце имају предност над чувањем професионалне тајне.

Судјеловање дјетета - заштита особе дјетета

Један од главних циљева којима се тежи јесте спрјечавање секундарне искључености дјетета. Зато се морају стварати организациони, просторни, кадровски и методолошки увјети да се потребна испитивања дјетета обављају на начин и у околностима који су прилагођени његову узрасту и потребама, и који неће поврјеђивати његову особу. Али, у овоме се морају уважавати и друга, партиципативна права дјетета која нису у супротности с правом на заштиту – инклузију, као што су: право на информисаност, право на изражавање сопственог мишљења, право на приватност... Дијете треба, сукладно његовом узрасту и способностима, информирати о свим поступцима који се подузимају у циљу заштите његових права и омогућити му да изнесе своје мишљење о датој ситуацији и став у односу на планиране поступке.