Пошаљи документе на е-маил

11. фебруара обиљежава се Међународни дан жена у науци.

Кроз читаву историју цивилизованог друштва управо су жене често биле оне без чијих идеја савремени свијет науке не би могао постати оно што данас јесте, па ни људски свијет као такав.

За њега су заслужне све оне – од прве познате научнице у савременијем смислу тог појма – египатске љекарке Мерит-Птах – чије је дјеловање забиљежено у списима који датирају из чак 2 700. године прије нове ере,  преко Марие Гаетане Агнеси – прве реномиране математичарке на Западу те ауторке првог математичког приручника, па све до свима итекако добро познате Марие Кирие – прве жене добитнице Нобелове награде 1903. године захваљујући доприносима оствареним на пољу физике.

Ипак у скоро четири миленијума дугој историји науке њихова имена, сем у уском кругу историчара науке, ријетко се помињу.

Све то вријеме оне су биле у сијенци и својих мужева, очева или браће, а многе од њих заувијек ће остати непознате.

Финансијски зависне, затворене у приватни простор породице, жене ће кроз историју неупоредиво теже од мушкараца остваривати своје право на образовање, слободан избор занимања и увијек ће бити вишеструко дискриминисане.

Тек однедавно жене научнице и иноваторке нашле су своје мјесто у лексиконима науке и антологијама које се баве улогом жена у историји.

Најзаслужније за „пробој“ жена у историји науке и цивилизације свакако су бројне феминистичке активисткиње и теоретичарке (као и оне малобројне научнице које су изашле ван заштићених простора својих лабораторија и института).

Жене су имале свој мали простор у хисторији знаности, али и тај мали простор требало је увијек изнова освајати, На жалост извјесно је да ће тако бити и у будућности.

Бављење науком је за жене, много више него за мушкарце, било и још увек јесте увјетовано њиховим друштвеним положајем и културним контекстом.

Данас, иако нам се чини да живимо у друштву које се бори за остваривање потпуне родне равноправности, а у неким земљама као да је то остварење већ скоро постигнуто, још увијек се воде квазинаучне расправе о биолошкој не /подобности жена за бављење науком,

У Европи и САД жене су оствариле право на институционално образовање тек у другој половини 19. века. На Сорбону, универзитет у земљи „братства, једнакости и слободе“, могле су да се упишу тек од 1868, док су их универзитети у Америци примали од 1872. године.

Упркос својим изванредним открићима, жене широм свијета заступљене су свега 30 посто унауци, према подацима Уједињених нација (УН).

Само три одсто Нобелових награда за науку икада је додијељено женама, а само 11 одсто жена је на позицијама виших истраживача који воде пројекте у Европи.

Разлози за одсуство жена у науци кроз историју, а и данас, налазе се, прије свега, у друштвеном контексту који одређује родне улоге. Свакодневне „поруке“ које стижу изпородице, из медија, узори који се нуде у школама и на факултетима, играчке које купујемо дјечацима и дјевојчицама, боје које означавају полну припадност („розе за девојчице, плаво за дечаке“), све то само наглашава и појачава родне разлике.

Присјетимо се макар, уз њихов дан, само неких од бриљантних босанскохерцеговачких научница:

Марија Кон (1894-1987) прва жена докторица наука у Босни и Херцеговини.

Вера Шнајдер (1904-1947), први научни рад из области математике који је објавио неко из БиХ, учествовању у оснивању Филозофског факултета у Сарајеву;

Смиља Мучибабић (1912-2006) титула докторице биолошких наука на Универзитету у Цамбридгеу. Једна од оснивачица Прирдно-математичког факултета у Сарајеву.

Зулејка Поповић (1930-1991) начелница Катедре за педијатрију Медицинског факултета, ауторка преко 100 научних радова, оснивачица Службе за дјечију алергологију и имунологију.

Јела Грујић Васић (1923-2009) деканеса Фармацеутског факултета 1982-1988. године. Објавила 195 научних радова.

Херта Куна (и922-2009) филологиња и хисторичарка, у свом дугогодишњем знанственом раду описала је корпус средњевјековне босанске књижевности, као и корпус фрањевачке писмености.

Славица Крнета (1927-2010) академкиња, дала је велики допринос развоју правне науке у БиХ.

Јелена Берберовић (1938-2017) ауторка бројних радова из гносеологије, продеканеса Филозофског факултета.

Нада Лер-Софроновић (1941-20220) имала је водећу улогу у другом таласу феминизма на подручју бивше Југославије.

Гордана Музаферија (1948-2008) једна је од најзначајнијих личности у босанскохерцеговачкој драмској и театролошкој науци.

Сва ова и многа друга имена видљиво свједоче искуство заборава, или барем искуство недовољног признавања “женског" научно – истарживачког рада.

Дакле, у научном и академском простору, борба још увијек није завршена.

Свим научницама, женама које раде у науци сретан њихов дан!