Пошаљи документе на е-маил

2. Импликације процеса флексибилизације на колективно преговарање

Глобализација и флексибилизација рада као планетарни процес се одвијају неовисно о нашим ставовима и жељама, зато је ове процесе нужно прихватити и настојати њима управљати како би се избјегла стихијност њиховог утјецаја на тржиште рада у нашој земљи. Од посебног значаја је да се флексибилизација гради у балансу са социјалном сигурности. Битно је инсистирати на одговорности државе да осигура социјална права као права која су комплементарна економским законитостима тржишта рада која у глобалном окружењу добивају приоритет. Ту одговорност држава не може преносити на послодавце путем ригиднога радног законодавства, јер социјална је држава^[1], а не послодавци.

Цијенећи наведено процес флексибилизације тржишта рада и рада уопште у знатној мјери се рефлектира и на значај и улогу колективног преговарања и колективних уговора. Флексибилизација уствари амбивалентно утјече на сустав колективног преговарања и колективних уговора^[2], тако што с једне стране нарушава традиционалну “равнотежу снага” у социјалном дијалогу на штету радника^[3], а с друге стране додатно афирмира потребу за колективним преговарањем и ширењем подручја колективног уговарања. У смислу поменутог неке од изравних и неизравних импликација флексибилизације на колективно преговарање и колективне уговоре огледају у слиједећем:

• Након готово стољећа сталног раста права повезаних с радом, односно развоја радног права у смјеру који директно погодује радницима, у условима флексибилизације долази до успорења, консолидације, те могуће регресије права.

• Све израженија индивидуализација радника, као посљедица флексибилизације радног односа, умањује упућеност таквог, дакле, “атомизираног радника”, на колективно преговарање. Радници ангажовани кроз атипичне облике радног односа, попут рада код куће, сезонског рада и сл., су у потпуности индивидуализирани (атомизирани) и практично лишени могућности колективног представљања, па тиме и колективног преговарања.

• Дерегулацијом рада интервенционизам државе у сферу рада практично одумире, што истовремено јача аутономно регулирање односа у раду између социјалних партнера, стварајући околност да се путем колективних уговора додатно супституира радно законодавство.

• Радни односи све више се регулирају на наднационалној разини, попут “законодавства МОР-а” и других интернационалних организација, што значајно утјече на предмет и подручје колективног преговарања.

• Флексибилизација ствара кризу радног права (законодавства)^[4], а истовремено колективном уговарању даје предност у регулирању рада.

• Тренд снижавања достигнутог нивоа социјалних права, односно притисак у том правцу, дјелују мобилизирајуће и интегративно у правцу синдикалног организирања радника^[5], што реактивно доприноси оснаживању позиције радника (синдиката) у социјалном дијалогу и колективном преговарању.

• Нови изазови које пред синдикате ставља флексибилизација утичу на осавремењивање метода дјеловања и организирања синдиката.

• Упркос могућем негативном учинку флексибилизације на ниво чланства у синдикатима, управо се синдикати апострофирају као једина снага која би требала довести до тога да се права која се флексибилизацијом смањују или бришу, замијене правима произашлим из колективног преговарања, што додатно јача синдикализам^[6].

• Глобализација утјече на смањивање синдикалне активности и на израженији сукоб у односима синдиката и послодаваца, што још више имобилизира радно право.

• Радно право остаје национална категорија, али како се радни односи све више селе изван оквира и домашаја националних права, национално радно право све више губи свој садржај и уступа мјесто стварању „глобалног радно-правног поретка“.

• Пред синдикатима је изазов да флексибилизацију ускладе са механизмима социјалне државе у смислу да за све оне који би флексибилизацијом на тржишту рада могли бити доведени у неповољан положај, држава мора бити гарант одржања одговарајуће разине квалитета живота. Притом, прије свега, треба нагласити инспекцијску, судску и извансудску реализацију и заштиту припадајућих права и реалност примања на бази осигурања за случај незапослености, али једнако тако и ангажирање свих осталих прерогатива система социјалне сигурности. У вези с наведеним важно је нагласити да се у новој констелацији односа отвара значајан простор за реафирмацију улоге синдиката у социјалном дијалогу с државом, те тиме и простор за ширење подручја колективног преговарања и предмета колективних уговора у односу на традиционалне садржаје који су примарно везани за однос између радника и послодаваца.

• Колективно преговарање све више се усмјерава на разину предузећа и склапање појединачних колективних уговора што слаби снагу синдиката и умањује солидарност синдикалног покрета.

• Смањење удјела радника у индустрији и повећања броја радника у терцијарном сектору, доводи у питање опстанак концепта рада и радног односа заснованог на таyлористичкој масовној производњи, у којем се под радом подразумијева “конкретан рад“ на “конкретном радном мјесту“, у одређено вријеме. Овакав концепт рада и радног односа, не одговара послодавцима у услужном сектору, а све чешће ни у неким видовима индустрије.Ова околност доводи до све већег смањења учешћа радника запослених на неодређено вријеме, односно кроз традиционални концепт “сигурног радног мјеста”, што доводи до опадања мотивације за чланство у синдикату.

• Сегментација рада и диверзификација радног односа ће погодити синдикате^[7], у којима је могуће очекивати повећану флуктуацију чланства, јер радници запослени у флексибилнијим облицима рада, повремени и привремени радници, обично нису дио синдикализиране популације радника.

• Социјални партнери морају редефинирати своје улоге и унутарњу организацију, њихова сурадња захтијева софистицираније облике који одговарају новим друштвено-економским и правним поставкама^[8]. Структурне друштвене промјене и технолошки напредак утичу на ерозију и сегментирање радне снаге. Софистицирани производи и производни процеси траже другачији рад, универзалну специјализацију знања и стручности, а сталност и дуготрајност рада и радних односа се све више замјењује привременим и повременим формама. Увођење технолошких промјена, аутоматизација производње и сл., доводе до смањења потражње за нискоквалифцираном радном снагом, те истовремено до више потражње за образованом и за образовање спремном радном снагом, што доводи до поларизације међу овим групацијама радника са аспекта заинтересираности за колективно преговарање и партиципацију у синдикату.

• Децентрализација колективног преговарања и смањење улоге државе довест ће у питање одрживост ерга омнес ефекта у колективном преговарању, и посредно до већег интереса за партиципацију у синдикатима и удружењима послодаваца који су способни за своје чланове створити боље услове рада и пословања.

[1] Социјална је држава правни облик организације једне врсте државе благостања (wелфаре стате) у којем се позиционирају обвезе државе на подручју социјалне и економске политике како би се успоставио и одржао систем социјалне сигурности и умањиле екстремне социјалне разлике. Држава благостања је шири концепт у којему се држава појављује у улози коректора функционалних грешака модерног капитализма. У том смислу држава благостања, а тако и социјална држава, требају репарирати грешке и дефекте који настају простом примјеном закона тржишта. прим. аут.

[2] Ради се о томе да флексибилизација рада истовремено јача и слаби позицију колективног преговарања. Илустрације ради, флексибилизација умањује масовност синдиката на начин да велики дио радника ангажованих кроз тзв. атипичне форме радног односа, објективно, остаје несиндикализиран, док истовремено тренд смањивања социјалних права као импликација флексибилизације, утијече мотивирајуће и мобилизирајуће на раднике у правцу чланства у синдикатима, те на осавремењивање рада синдиката. На исти начин колективно уговарање с једне стране добива на значају, док се с друге стране, нпр. редуцира ниво преговарања у правцу склапања појединачних колективних уговора, што производи „парадоксалан учинак“. прим. аут.

[3] Између осталог на слабљење позиције радника у социјалном дијалогу утјече и редефинирање и инхибирање улоге државе у социјалном дијалогу, посебно ако се има у виду да је држава у основи наклоњенија радницима као слабијој страни у социјалном дијалогу. прим. аут.

[4] Неодговарање захтјевима глобализације и избјегавање осмишљања алтернатива постојећим моделима радних односа могу довести до појаве критичне масе захтјева који би, готово неконтролисано, могли наметнути пуну флексибилизацију, ако радно право не би почело убрзано тражити алтернативе постојећем стању. То би могло довести до тога да се економска промишљања наметну као једино мјерило радном праву, при чему би радници и рад дерегулацијом, без функционалних алтернатива, остали незаштићени. Коначно, то би значило опасност и за само постојање радног права.  - Интернатионал Лабоур Оффице, 2013., 102нд Сессион, Социал Диалогуе, Геневе, стр. 118.

[5] Еуропска синдикална конфедерација, као и друга интересна удружења послодаваца и радника, имају важне улоге, али су ипак много ближе политичком карактеру, него интересном представљању социјалних партнера. Стога се интересно преговарање, упркос постојању тих структура и даље доминантно одвија на националном нивоу. прим. аут.

[6] Од почетка XX вијека синдикати су путем социјалног радног права и социјалне државе доживјели период знатног раста и оснажења. прим. аут.

[7] Табела: Синдикална густоћа у неким земљама у периоду 1960 – 2006 (% радника чланова синдиката)

Извор: ОЕЦД 2006.

У табели је видљиво да се од почетка 80-их година удио чланова синдиката у укупном броју радника смањује у већини земаља, што је у великој мјери у корелацији с процесом флексибилизације рада. Тачни подаци о чланству синдиката нису увијек лако доступни јер их синдикати нерадо откривају. Најједноставнија мјера раширености синдиката је стопа синдикализације, која се назива и синдикална густоћа (унион денситy), која представља учешће радника који су чланови синдиката у укупном броју запослених радника одређене земље. С обзиром да у неким земљама пензионери чине велики део синдикалног чланства, ради међународне компатибилности код статистике се у обзир узимају само чланови синдиката из популације запослених радника, што је исказано и у овој табели. прим. аут.

[8]Током периода социјализма синдикати су у готово свим социјалистичким државама били једна од најмасовнијих институција, често масовнији и од саме комунистичке партије. Синдикалним чланством били су обухваћени готово сви радници, а синдикална густоћа досезала је 90 посто, док је у неким случајевима постојао и потпуни обухват радника чланством у синдикату. Иако у већини држава чланство у синдикату није било обвезно, наведена масовност је произилазила из друштвене улоге синдиката у дистрибуцији појединих социјалних услуга и добара, као што је становање,  љетовања и друге забавне активности, набава прехрамбених и других намирница итд. Синдикати су на тај начин били дио сустава социјалне сигурности (ре)дистрибуције социјалних права. Дакле, тамо гдје чланство у синдикату није било обвезно, било је практично неизбјежно због улоге синдиката у друштву. Полазећи од таквог стања, пад чланства на почетку процеса транзиције у тзв. социјалистичким земљама није неочекиван, из разлога потпуне промјене у улози коју су синдикати имали, односно у његовом дистрибутивном капацитету. прим. аут.