Пошаљи документе на е-маил

- Уводне напомене

Револуционарне технолошке промјене и потпуна изложеност конкуренцији на тржишту коју носи процес глобализације дефинитивно су у прошлост смјестили идеал сигурног и сталног радног мјеста базираног на једном за сва времена стеченој радној квалификацији. Глобализација, дакле, доноси са собом, практично аутоматски и закономјерно, флексибилизацију рада и дерегулацију тржишта радне снаге, тако да је у подручју рада флексибилизација уствари синоним за глобализацију.^[1]

Флексибилизација тржишта рада[2] и рада уопште је појам којим се обухватају законске и друге мјере прилагођавања рада и радних услова економским промјенама. Глобализовани економски односи суштински су промијенили положај рада као фактора производње, што је довело до редефинирања његовог положаја у социо-економским односима^[3]. У том смислу, флексибилизација је структурална промјена која доводи до прилагођавања тржишта рада, прије свега, захтјевима капитала.

Учинци глобализације су огромни: она мијења схватање друштвеног простора, уводи нова мјерила територијалности, тако да постаје готово бесмислено традиционално тумачење суверености држава и националног правног поретка. Глобализација економије и појава радне снаге као глобалне категорије, утиче и на понуду и на регулацију радне снаге на националним тржиштима рада, утиче на услове стицања држављанства, запошљавање и разине запослености, плаће и друге елементе рада и запошљавања. Уводећи флексибилна тржишта рада, присилно флексибилизирајући радну снагу, те одређујући права и цијену рада, глобализација снажно утиче на национална радна права^[4].

Развој савременог радног законодавства^[5], а тиме и перспектива колективног преговарања врло убједљиво су, дакле, детерминисани процесом флексибилизације тржишта рада и рада уопште. Ради се о томе да послодавци већ неколико деценија врло снажно изражавају захтјев за повећањем флексибилности радног законодавства^[6], што је свој антипод добило у захтјеву за одржањем социјалне сигурности, који истичу представници рада (синдикати). Уствари је ријеч о томе да се кроз флексибилизацију рада од радника очекује да одустану од достигнутог нивоа социјалне сигурности, која се односи, између осталог, и на сигурност запослења, али и о то да се радницима истовремено мора пружити сигурност и динамика будуће запошљивости, не апстрактне, већ оне коју ће држава мјерама економске политике одговорно гарантирати. Тај социјални аспект државе, односно социјална права за вријеме незапослености повезане с флексибилизацијом тржишта рада чине дио „договореног пакета“, односно conditio sine qua non одговорне (функционалне) флексибилизације рада^[7]. Економско и социјално резоновање при томе је недјељиво, а циљ радног права и јесте помирење социјалне сигурности с економским развојем.

Овдје је важно имати у виду једно од главних начела МОР-а, којим је постулирано да рад није роба или само фиксни трошак производње. Рад се, дакле, не смије посматрати само као роба или предмет размјене, њиме се не тргује. Рад у себи треба носити елементе социјалне сигурности, сигурности која неће само гарантирати одређена права у случају престанка радног односа, већ и остваривати услове за настанак радног односа. У том смислу задатак радног права није очување постојећег стања или очување радних односа по сваку цијену, већ је то и планирање, управљање и координација настојања за успоставом социјалне сигурности.

[1] Regionalno i globalno integrisanje brišu nacionalne granice. Dolazi do novog shvatanja pravnih, ekonomskih i društvenih identiteta koji su u službi suvremenog kapitalizma u kojem se organiziraju tokovi kapitala i djelovanje multinacionalnih aktera u želji da se postigne najveća razina proizvodnosti rada uz najmanje proizvodne troškove. prim. aut.

2 Ideja i težnja fleksibilizacije radnog zakonodavstva, fleksibilizacija uopće, pojavljuje se u drugoj polovici 20. vijeka u sklopu ideje neoliberalizma. Koncept se pojavio u SAD-u, gdje su radni odnosi fleksibilni i gdje se fleksibilizacija radnog prava nikada nije provodila ciljanim i upravljanim procesom, jer radni odnosi nikada i nisu bili predmetom sistemske i stroge regulacije. prim. aut.

3 Rad se u industrijskom (kapitalističkom) društvu razvijao kroz tri faze, to su:

1. faza - proleterski  rad (prva faza industrijalizacije);

2. faza - salarijat – rad kao socijalni status (XX vijek);

3. faza - fleksibilni rad – (XXI vijek).  prim. aut. 

[1] Za razliku od znanja, tehnologije i kapitala, rad kao elemenat međunarodne proizvodnje u puno manjoj mjeri je globaliziran. Radi se o tome da je mobilnost radne snage, posebno u smislu prekogranične mobilnosti, daleko više limitirana, što posljedično upućuje i na skromne mogućnosti interesnog predstavljanja radnika na nadnacionalnom nivou, te u tom smislu i na ograničenja u kolektivnom ugovaranju. prim. aut.

[1] Suvremeni radni odnosi i radno pravo nastali su početkom XX vijeka, kao rezultat kompromisa između ciljeva ekonomske i socijalne politike. prim. aut.

[1] Radnicima su osigurana prava državnom intervencijom, mnogo više nego autonomnim dogovaranjem sindikata i poslodavaca. Takav europski model (socijalnog) radnog prava, koji je u najvećem dijelu profiliran nakon Drugoga svjetskog rata, našao se tokom recesije 1970-ih godina u krizi. Tada su poslodavačka udruženja Belgije, Francuske, Velike Britanije, Italije i Španije, unutar Međunarodne organizacije poslodavaca, isticale kako je regulativa radnih odnosa suviše detaljna, rigidna i opsežna, te ne može efikasno odgovoriti na ekonomske probleme prouzročene visokim stopama inflacije i energetskom krizom. Kriza zaposlenosti, uz nezaposlenost koja je dobila obilježje dugoročnosti, stvarala je pritisak na socijalnu ulogu države. Poslodavci su u tom prvom formalnom insistiranju na fleksibiliziranju radnog zakonodavstva postavili zahtjeve da se pravila koja uređuju radne odnose i uslove rada prilagode zahtjevima tržišta, odnosno da oslabi intervencija države u te odnose. Cilj je bio utjecati na to da se omoguće prilagodljivi uslovi i regulacija rada, te smanje troškova rada. To je, prema poslodavačkom shvatanju, trebalo povoljno djelovati na aktivnosti poslodavaca i doprinijeti dodatnom zapošljavanju. prim. aut.

[1] Tzv. numerička (vulgarna) fleksibilizacija koja se smatra maksimumom zahtjeva poslodavaca, a koja bi u potpunosti urnisala socijalna prava radnika, dovela bi u krajnjoj instanci do radikalizacije društvenih odnosa, do haosa, anarhije i nasilja, do gubitka socijalne, pravne i opće sigurnosti (jer proletarizirani radnici ne bi imali šta izgubiti), te kao takva sigurno i nije interes kako radnika, tako i poslodavaca. prim. aut.