Пошаљи документе на е-маил

Медитерански  модел  колективног преговарања  обухвата  земље Јужне  Европе:  Француску,  Италију, Португал, Шпанију, те Грчку. Осим заједничке романске основе језика те, доминантно католичке културе,^[1] ове земље дијеле и сличну политичку хисторију, која је неријетко била обиљежена ауторитарним режимима и унутрашњим сукобима. Слична културна основа, а још више сличне историјске околности довеле су и до сличности система индустријских односа и колективног уговарања.

Кључна обиљежја овог модела индустријских односа, са аспекта колективног преговарања, су:

• висок ниво политизираности дјеловања синдиката;
• значајна улога комунистичких синдиката и идеологије класне борбе у синдикалном дјеловању;
• висока децентрализираност, фрагментираност и међусобна сукобљеност синдиката;
• пресудна улога државе и законодавства у регулисању индустријских односа;
• главни заговорник и промотор колективног преговарања је држава;
• релативна децентрализираност колективног преговарања.

Сва наведена обиљежја имају заједнички називник, а то је висок ниво политизираности индустријских односа. Томе прије свега доприносе обиљежја синдикалне сцене, коју су карактерисале дубоке политичке подјеле међу појединим синдикатима, те доминација политичких циљева над непосредним економским интересима чланства.

У готово свим земљама овог модела током XX вијека дјелују барем три супротстављене синдикалне конфедерације, од којих је комунистичка обично или највећа или друга по величини. Ако комунистичка конфедерација није највећа, онда је то социјалистичка, док је у правилу увијек најмања католичка. Изразита међусобна сукобљеност и конкуренција међу синдикатима карактерише и цјелокупни систем индустријских односа.

Иако је од самих почетака обиљежје свих континенталних синдикалних покрета већа усмјереност на политичке циљеве у односу на англосаксонске, то је посебно обиљежје синдиката у Јужној Европи. Могући разлози за то налазе се у релативно дифузној дистрибуцији индустрије и регионалне концентрираности, те доминацији руралних интереса у националној политици. Због политичке доминације руралних интереса и демокршћана, раднички покрет у Јужној Европи у мањој мјери је могао рачунати на постизање циљева кроз институционално политичко дјеловање, преко социјалистичких и комунистичких странака. Са друге стране, послодавци су били непријатељски расположени према синдикатима, тако да нису могли развијати нити пословни синдикализам британског типа. Парламентарну борбу замијенило је  ванинституционално дјеловање синдиката, али и политичких странака. Стога синдикати у овом моделу често користе штрајкове како би извршили политички притисак на државу

У неким фазама штрајкови су чешће уперени против државе, него против конкретних послодаваца.  Дуго  времена  синдикати  су  заговарали  општи  штрајк  као најефикасније средство за остваривање политичких циљева.^[2] Осим политичке сврхе, организирају се и “редовни” штрајкови усмјерени против послодаваца како би се ојачала преговарачка позиција. Због те двоструке употребе штрајкова, штрајкови су у овом моделу у просјеку нешто чешћи него у другим моделима индустријских односа, што се прије свега односи на Шпанију и Италију. Примјера ради, познат је низ штрајкова у Француској и Италији крајем 1960-их који су били усмјерени једнако против националне владе и послодаваца.

Политизираности синдиката посебно доприноси чврста веза између политичких странака и синдиката, што је везано посебно за однос између комунистичких странака и комунистички орјентисаних синдиката. Највећи француски, талијански и португалски синдикати су до 1990-их били под доминацијом комуниста, као и други по величини синдикат у Шпанији. Међутим, складност односа између комунистичких партија и синдиката је била мања него што је то сугерисала идеологија и манифестни ниво. У синдикатима су значајну улогу имали и анархисти, који су нешто другачије гледали на процес провођења социјалистичке револуције, те су сматрали да се револуција може провести одоздо, великим општим штрајком.

Синдикати у Јужној Европи, посебно комунистички, слабо контролишу базу. То је дијелом тако и због традиције политичких протеста, због којих је важно имати релативно милитантно чланство. Таквим синдикатима се није “исплатило” пасивизирати базу, што је нужно у системима гдје је развијено (гранско или национално) колективно преговарање. Због слабе контроле базе често су се догађали спонтани валови  штрајкова и индустријских акција.^[3] Усмјеравање орјентације синдиката према друштвеној интеграцији јача под утицајем економске кризе 1980-их и политичке кризе 1990-их.

Колективни  преговори у Јужној Европи прије покривају гране дјелатности него предузећа, али су уговори углавном регионалног или локалног карактера. Такав систем колективног преговарања одговара послодавцима јер локални преговори омогућују директну укљученост сваког послодавца, те омогућава пребацивање преговора на политички ниво, како би се спријечила национална мобилизација и уплитање политике. Оваквом карактеру колективног преговарања доприноси и релативна децентрализираност синдиката, односно релативно слаба контрола конфедерација над локалним синдикатима и чланством. Значајан допринос таквом систему преговарања дају и релативно велике разлике у развијености појединих регија, те различите регионалне концентрације појединих индустрија.

У медитеранском моделу улога државе у потицању колективног преговарања је врло значајна. Током 1980-их државе су покушале успоставити ту традицију примјером кроз увођење преговора у јавном сектору, са различитим нивоом успјешности. Управо захваљујући “наметању” колективног преговарања од стране државе, разина покривености колективним уговорима је велика. Због релативне неразвијености колективног преговарања и његовог касног развоја, држава има кључну улогу у дефинирању услова рада. Због немогућности споразумијевања између синдиката и послодаваца, те због орјентисаности синдиката према политичком дјеловању, држава је била присиљена имати проактивну и водећу улогу у регулисању плаћа и других односа између радника и послодаваца. Стога је централна улога државе у обликовању индустријских односа, уз сукобљеност синдиката, кључно обиљежје овог модела колективног преговарања.    

[1]osim Grčke. prim. aut.

[2] Jedan od ciljeva svojevremeno je bila i “socijalistička revolucija”. prim. aut.

[3] Jedan od takvih valova zahvatio je cijelu Južnu Evropu krajem 1968. i početkom 1969., a proširio se i na ostale evropske zemlje (npr. Njemačku). U  Italiji  je ovo dešavanje poznato  pod  nazivom  “vruća  jesen”. prim. aut.