Садржај колективних уговора, упркос њиховом изразитом диверзитету[1], могуће је посматрати кроз неке елементе који представљају својеврсни стандард за колективне уговоре, ради се о томе да колективни уговори:
- укључују било више од једног послодавца, било један или више синдиката;
- често се односе на одређени сектор или професију;
- покривају одређену географску територију;
- утврђују минимум услова рада– нарочито зараде;
- уобичајено је да постоји државни механизам за рјешавање спорова, нпр. мирење или арбитража;
- успостављају се углавном у оквиру детаљног законског оквира;
- често их воде у име послодаваца и радника, њихове одговарајуће организације (удружења);
- правни статус им је осигуран, а примјену надгледају државни органи;
- штрајк или лок аут је често један од законских елемената у том процесу;
- склони су да се баве макро питањима, а мање конкретним питањима појединачног радног мјеста;
- обично су усвојене одредбе обавезујуће за све послодавце из тог сектора, као и новопридружене;
- уобичајене су одредбе о правима синдиката;
- поштују се обрасци формалног преговарања.
Колективни уговор обавезно мора садржавати:
- назив особа које га склапају (послодавац, удружење послодаваца, синдикат, удружење синдиката);
- подручје на које се примјењује;
- вријеме на које се склапа (неодређено - одређено вријеме);
- одредбе о отказу ако се склапа на неодређено вријеме;
- одредбе о измјенама и обнови уговора.
Колективни уговори уобичајено садрже слиједеће одредбе:
a) из подручја обавезног дијела тј. оног којима се уређују односи уговорних страна (поред одредаба које мора садржавати):
- одредбе о социјалном миру, односно о условима за штрајк;
- правила о поступку колективног преговарања;
- правила о саставу и начину поступања тијела овлаштених за мирно рјешавање колективних радних спорова;
- одредбе о тумачењу колективног уговора;
- одредбе о начину сарадње синдиката и послодаваца.
b) из подручја нормативног дијела, тј. из правних правила којима се уређују питања из радних односа:
- склапање, садржај и престанак радних односа (склапање уговара о раду, садржај уговора о раду, пробни рокови, услови рада на одређено вријеме и сл.);
- радно вријеме (трајање радне недјеље (40 сати или мање), распоред радног времена, услови прерасподјеле радног времена и сл.);
- висина плаће ((обично најнижа плаћа као основна плаћа, те коефицијенти којима се множи основна плаћа), додаци на радни стаж, проценти увећања плаћа за прековремени рад, ноћни рад, рад нерадним данима и др., додатне исплате попут регреса за годишњи одмор и сл.);
- одмори и одсуства са рада (начин утврђивања трајања годишњег одмора, трајање плаћеног одсуства, начин кориштења паузе, дневног и седмичног одмора и др.);
- заштита на раду;
- евентуални послови са отежаним условима рада и сл.;
- престанак уговора о раду (поближе утврђивање поступка отказивања односно разлога за отказивање и сл., продуљивање отказних рокова у односу на закон (кад отказ даје послодавац) односно скраћивање отказних рокова (кад отказ даје радник), повећање отпремнине и др.);
- питања радничких вијећа;
- повећања права, услови рада и сл.;
- питања социјалног осигурања.
Колективним уговором уговорне стране изражавају и генералне ставове и то:
- послодавац признаје одређени синдикат као искључивог представника радника у процесу колективног преговарања;
- синдикат признаје послодавцу право управљања, односно задржавање свих права која нису ограничена колективним уговором – да управља својим пословима, да руководи радном снагом, да одржава сигурност и ефикасност своје дјелатности.
Сва ова права из колективних уговора, разрађују се даље у индивидуалним уговорима о раду које закључује послодавац са сваким од радника појединачно. Посебна специфичност природе колективних уговора о раду је у томе што садрже правила о рјешавању искрслих спорова. Тежи се да спорови буду што прије ријешени са најмање утрошеног времена, тзв. “џентлменским споразумом”, а ако се спорна питања не могу ријешити мирним путем, прибјегава се судском рјешавању спорова између послодавца и синдиката.
[1]Kako smo već istakli kolektivni ugovori se razlikuju od zemlje do zemlje, te po nizu drugih obilježja. Shodno tome možemo reći da je praktično svaki kolektivni ugovor, ugovor za sebe, odnosno jedinstven po svom sadržaju i formi. prim. aut.
