Пошаљи документе на е-маил

Вирус болести COVID-19 је за кратко вријеме знатно промијенио околности у којима дјеца живе. Карантинске мјере, какве су затварање школа и ограничавање кретања, ремете устаљени живот дјеце, друштвена подршка слаби, а родитељи и старатељи су изложени додатном стресу јер требају пронаћи друге могућности за бригу о дјеци или се одрећи одласка на посао. Ризику су посебно изложена дјеца из осјетљивих/вулнерабилних категорија, те је неопходно у овом периоду уложити додатан труд како би им се омогућило да заврше школску годину.

Према налазима фондације „Образовање не може чекати“, (https://www.educationcannotwait.org) ситуација изазвана пандемијом COVID-19 довела је до тога да је велики број дјеце и младих широм свијета напрасно прекинуо школовање ( 87, 6 посто ученика укључених у образовање). Прекиди у образовању могу имати дугорочне посљедице - посебно за најугроженије. У овој ситуацији посебо су погођена дјеца која раније нису усвојила основна знања из нпр., читања, математике, познавања језика итд. Такође, дјеца избјеглица и миграната су у неповољном положају јер нису нужно обухваћена националним политикама, а неопходно је и за њих обезбиједити услове за наставак школовања. Дјеца и млади с тешкоћама у развоју, уз остале маргинализиране популације, укључујући и дјецу из мањинских група, занемарују се и у најбољим временима и имају ниже образовне резултате од својих вршњака. У неповољном положају су и млади људи који имају одређене менталне тешкоће.

За најугроженију дјецу образовање је спас. Не само да пружа сигурност и заштиту, већ за њих представља и наду у свјетлију будућност.

Истраживање Америчке асоцијација психолога (www.apa.org) указује на неколико важних начина на које се нпр., родитељи и старатељи дјеце и омладине са тешкоћама могу носити са изазовима које ствара пандемија COVID-19:

Важно је бити информисан, али не и претјеривати ​​с медијима. Иако је важно бити у току с информацијама које се брзо мијењају о COVID-19, презасићеност информацијама може изазвати додатни стрес. Потребно је пронаћи неколико поузданих извора  и ограничити друштвене медије. Важно је разговарати с дјецом и другим члановима породице о COVID-19. Одабрати сигурно, угодно мјесто и вријеме да се отворено разговара о разлозима промјена у нашим животима. Дјеца могу имати тешкоћа у изражавању осјећаја ријечима, а понекад се анксиозност, страх и фрустрација могу изразити изазовним понашањем. Потребно је дјеци одговорити на њихова питања и увјерити их у заједнички циљ да сви буду на сигурном. Ако школе нуде могућности учења на даљину ученицима без одређених тешкоћа, исту подршку треба пружити ученицима са тешкоћама у развоју.

Дјеци се може пружити подршка кроз креирање рутине. Ако су претходно утврђене рутине нарушене, потребно је креирати нове. Ово може помоћи  дјеци да се осјећају сигурнијим и схвате шта се од њих очекује. То може бити и важан начин да се у свакодневне навике уведу нова понашања - попут прања руку или понашања у складу са социјалним дистанцирањем. Важно је дјеци показати љубав. Дјеца с тешкоћама у развоју могу интернализирати осјећаје да су они и / или њихове потребе за његом родитељски терет. Током овог стресног и несигурног времена у којем су родитељи истовремено и наставници и одгајатељи, тај се осјећај може појачати. Важно је подсјетити нашу дјецу о безусловној љубави и радости због провођења додатног времена с њима.

Према налазима УНИЦЕФ – а посљедице COVID-19 осјетити ће и дјеца из социјално – угрожених породица. Посљедице мјера које владе проводе због COVID-19 могу ове породице довести у додатне  тешкоће. Док се милиони родитеља боре да обезбиједе средстава за живот, владе требају повећати мјере социјалне заштите - пружање мрежа социјалне сигурности и новчаних трансфера, заштиту радних мјеста, рад са послодавцима за подршку радним родитељима итд., а све како би се ова дјеца осјећала сигурном, сачувала здравље, и наставила се образовати, као и њихови вршњаци.

Одраније је познато да су дјеца више изложена насиљу и злостављању када су школе затворене, социјалне службе не раде и кретање им је ограничено. На примјер, затварање школа током епидемије еболе у западној Африци од 2014. до 2016. резултирало је наглим дјечјим радом, занемаривањем, сексуалним злостављањем и тинејџерским трудноћама. А најчешћи облик насиља с којим се дјеца сусрећу догађа се у кући. У већини земаља 2, од 3 дјеце, подвргавају се насилној дисциплини од стране родитеља. Шта се догађа кад та дјеца не могу напустити дом,  а одвојена су од наставника, пријатеља или служби социјалне заштите? И док се милиони дјеце окрећу дигиталној технологији за пут према вањском свијету, како их заштитити од ризика и потенцијалних штетних посљедица на интернету?

Дјеца која већ живе кроз хуманитарне кризе такође се не смију заборавити током пандемије COVID-19. 2020. година већ би требала бити година с више људи него икад прије којима је потребна хуманитарна помоћ, а угроженост дјеце у земљама погођеним кризом наставит ће се и вјероватно ће се додатно усложњавати посљедицама ове пандемије, излажући их двострукој опасности.

https://www.gov.uk/government/publications/coronavirus-covid-19-guidance-on-vulnerable-children-and-young-people/coronavirus-covid-19-guidance-on-vulnerable-children-and-young-people;

https://www.unicef.org/coronavirus/agenda-for-action;

https://www.theguardian.com/education/2020/apr/14/the-schools-open-during-lockdown-for-some-kids-its-the-only-safe-place,

https://www.childtrends.org/