Пошаљи документе на е-маил

Овај пост је дио блога GeoConnect³d ..

Хрватски дио Панонског слива је тектонски врло активно подручје. Несретни подсјетник су недавни разорни земљотреси у Петрињи (29 ^тх 2020. децембра М = 6,2 на Рицхтеровој скали; https://www.hgi-cgs.hr/potres-u-petrinji-preliminarno-izvjesce/) -у-петрињи-прелиминарно-извјесце/) и Загребу ( 22 ^нд марта 2020. године, М = 5.5;. Маркушић ет ал 2020.). Међутим, ово није први снажни потрес у близини Петриње и Загреба. 10. ^-ог листопада 1909. године, снажан потрес (ВИИИ ° МЦС скале) погодио подручје Покупље http://www.gfz.hr/sobe-en/discontinuity.htm ). Упркос немерљивом људском животу и материјалној штети, бацио је светло и на унутрашњост Земље. Откриће се дисконтинуитет Мохоровичић!                

а) Мохо дубина дисконтинуитета у систему Панонског слива и региону Динарида (према Стипчевић и др ., 2011); б) Дубоки пресјек система Динарида и Панонског базена који приказује дубину дисконтинуитета Мохо и структуру пријелазне зоне (потресни хипоцентар у Загребу и Петрињи, према Капуларић и сур ., 2019)  

Андрија Мохоровичић био је хрватски геофизичар рођен у Воловском, малом мјесту на обали Јадранског мора (Динариди-Адриа плоча). Након дипломе математике и физике у Прагу, Мохоровичић се прво преселио у Загреб и град Осијек (панонски слив), а затим у Бакар (плочица Адриа) да би постао учитељ и професор (Скоко и Мокровић, 1982).    Напокон се преселио у Загреб, гдје ће пронаћи своје најзначајније откриће, уз малу помоћ два фактора. Први је свјеже набављени сеизмограф за загребачку постају, а други, близина хипоцентралног подручја (Херак и Херак, 2010). Штовише, Загреб и околица смјештени су у сложеној контактној зони Панонског слива с Динаридима и Алпама (ван Гелдер и сур. 2015). Континуирана тектонска инверзија, узрокована кретањем Адрије (Африка) према јединицама еуропских плоча, снажно утјече на структурни оквир подручја, узрокујући преокрет у обрнутом положају и клизање. Један од примјера је расјед Покупско, у чијој се зони земљотрес догодио у октобру 1909.

Земљотрес 1909. запажен је на многим сеизмичким постајама широм Европе. Упркос ограниченим комуникацијским могућностима у то вријеме (без е-поште или видео позива), Мохоровичић је успио прикупити податке са 41 станице (Херак и Херак, 2010). Анализирајући податке, закључио је да поједине фазе сеизмичких валова не досежу станицу на удаљеностима већим од 700 км, а до неких су постаја дошла два уздужна вала (хттп://www.гфз.хр/собе-ен /дисцонтинуитy.хтм). Мохоровичић је дошао до одговора: „ обје врсте валова ... су истог типа, који се међусобно разликују само зато што на површину Земље долазе различитим путевима... “(Мохоровичић, 1910). Стога је, на основу анализе сеизмичког вала, Мохоровичић закључио да унутрашњост Земље није хомогена и да је састављена од дисконтинуитета. У сљедећих неколико деценија његово су откриће потврдиле и друге студије (Ротхé, 1924). На крају, у част Мохоровичићевог пионирског рада, нагли пораст брзине сеизмичких валова од Земљине коре до плашта назван је Мохоровичић (Мохо) дисконтинуитет.

Коначно, шта можемо закључити и научити из ове кратке приче?

Неки од основних предувјета за откриће су једноставни. У основи, људска знатижеља, размјена података, размишљање изван оквира зачињено досљедним радом и мало среће могу довести до нових увида у природу. Што је најважније, наука нам може помоћи да научимо из лоше ситуације попут земљотреса и, сходно томе, припремити нас за будуће изазове!

https://geoera.eu/blog/croatian-earthquakes-moho