Мит #1

„Чуо/чулa сам за младића који је нестао током ноћи, а ујутро је пронађен без бубрега намјењеног продаји на црном тржишту.“
Стварност:
Овакав случај никада није забиљежен. Илегална трговина органима је законом забрањена, а због сложености трансплантационог поступка овакав сценарио је практично немогућ. Медицински критеријуми, стручни тимови и савремена технологија онемогућавају тајност таквих поступака.

Мит #2

„Богати и познати имају предност на листама чекања.“
Стварност:
Друштвени статус и материјално стање не утичу на редослијед. Одлука се доноси искључиво на основу медицинских критеријума: подударности ткива, крвне групе, хитности, тежине болести и дужине чекања.

Мит #3

„Хоће ли љекари спасавати мој живот ако знају да сам донор?“
Стварност:
Да. Спашавање живота је увијек апсолутни приоритет. Тимови за лијечење су одвојени од трансплантационих тимова, који се укључују тек након медицински утврђене смрти и сагласности породице.

Мит #4

„Моја религија не подржава донацију органа.“
Стварност:
Све велике свјетске религије подржавају донацију органа као чин хуманости и солидарности.

Мит #5

„Моја породица ће имати трошкове ако донирам органе.“
Стварност:
Породица донора не сноси никакве трошкове.

Мит #6

„Може ли породица примаоца касније контактирати моју породицу?“
Стварност:
Идентитет донора је заштићен. Информације се преносе само уз изричит пристанак породице донора.