Утицај флексибилизације рада на колективно преговарање и колективне уговоре

1. Флексигурност

Управо ова два, наизглед неспојива захтјева, дакле, флексибилност и сигурност, основне су детерминанте концепта „флексигурности“  који је темељна поставка сувременог радног законодавства и тзв. новог концепта рада. Баланс између захтјева за флексибилност и потребе за социјалном сигурности, истовремено је и подручје које ће доминантно утјецати на обухват колективног преговарања и предмет колективних уговора.

У оквиру овако дефинисаног модела рада и колективног преговарања, појављују се флексибилни облици рада , рад код куће радника, рад изван пословних просторија послодавца, радни однос на одређено вријеме, рад са непуним радним временом, који ће постати правило, а не изузетак . Поред флексибилних облика рада, уводи се флексибилна организација рада, па ће синтагма цјеложивотног учења бити имплементирана и у области рада. Радник ће се морати оспособљавати за мноштво послова и задатака да би био конкурентан на тржишту рада, а сходно томе послодавци ће бити додатно заинтересирани и за подручје образовања радника . Истовремено, представници капитала захтијевају и флексибилност плата у смислу стриктног везивања плата за извршени рад, те плата које ће бити утемељене на реалним односима који постоје у датом моменту на тржишиту рада. Подручје флексибилизације обухватиће и питања отказа и отказних рокова, питање отпремнина , те посебно питање радног времена , укључујући и трајање тзв. радне недјеље

Други дио појма “флексигурност”, дакле аспект социјалне сигурности, је комплексан и деликатан, те приоритетно припада јавном праву, односно држави која мора преузети одговорност за социјалну сигурност и благостање својих грађана када се нађу у стању социјалне потребе. Сигурност подразумијева: сигурност прихода и сигурност запошљавања .

Као параметри за вредновање и процјењивање флексибилности тржишта рада појављују се:

1. флексибилност запошљавања која назначава могућности запошљавања радника на основу флексибилних норми рада (уговор о раду с непуним радним временом, уговор о раду на одређено вријеме и сл.);
2. флексибилности отказивања као скупа претпоставки за наступање ваљаних разлога за отказивање, али и за отказне рокове и отпремнине ;
3. флексибилност плата, односно услови рада везани за остваривање права у погледу радног времена, плаћеног одсуства, одмора и уређивања минималних плата.

 

Истовремено, с друге стране, сигурност подразумијева:

1. сигурност радног односа;
2. сигурност запошљавања;
3. сигурност прихода.

 

Флексибилност плата везује се за рјешења у радном законодавству која путем децентрализације, тј. повлачењем представника власти (државе) омогућавају социјалним партнерима да постигну договоре о најнижим цијенама рада, успостављању везе између висине плаће и радне успјешности, те свим другим накнадама за обављени рад. Оваквом позицијом плаће представљају један од погодних инструмената за прилагођавање специфичним условима окружења и одражавају стандард флексибилзације радних односа које потенцирају послодавци. Флексибилном плаћом се сматра плата која је овисна о индивидуалном доприносу радника и постигнутим резултатима, односно плата која је везана за индивидуално или колективно извршење рада.

Сигурност прихода је облик сигурности који значи способност задржавања прихода по престанку радног односа, односно рада за плаћу. На тржишту рада сигурност прихода се примарно осигурава новчаним накнадама у случају незапослености, због чега у овом сегменту колективни уговори немају непосредног значаја. Међутим, од обезбјеђења адекватног система накнада за случај незапослености, великим дијелом овиси прихватање процеса флексибилизације запошљавања и флексибилности отказивања рада, од стране синдиката, односно радника, тако да се посредним путем, колективни уговори, ипак, везују за сигурност прихода.

„Flexsicuritu“ приступ на модерним тржиштима рада који комбинује флексибилно радно законодавство и социјалну сигурност у савременом развоју радних односа процјењује се као најбољи одговор за изазове у глобализираном свијету. Основна карактеристика флексигурности везује се за заштиту појединаца (особа), а не заштиту радног мјеста . Ова карактеристика послодавцима омогућава да без великих процедура и потешкоћа отпусте или запосле нове раднике, а да при томе отпуштени радник има сигурност, будући да има, са једне стране, накнаде за вријеме када је без посла, а са друге стране, отворене могућности доусавршавања и промјене професије. Пракса показује да у законодавствима која имају високу заштиту радних мјеста непрекидно расте број закључивања уговора о раду на одређено вријеме и уговора о раду с непуним радним временом, што има за посљедицу стварање двије врсте радника  - оних који су заштићени (тзв. запослени на неодређено вријеме), те осталих који немају скоро никакве сигурности. Имајући наведено у виду, можемо рећи да се флексигурност појављује као метод којим се јача сигурност појединцу у запошљавању кроз проширене могућности долажења до посла у свакој етапи радног вијека и то у околностима убрзаних и корјенитих промјена.

Због различитих традиција и различитих околности у сувременим државама не постоји јединствени модел флексигурности. У моделу флексигурности, колективни уговори и колективно преговарање представљају носећи стуб модерног тржишта рада, с обзиром да утврђују начин на који је могуће наћи „равнотежу компромиса“ између флексибилизације и сигурности, што им даје незаобилазну улогу и значај. Конкретније, колективни уговори јављају се као инструментариј, који по природи ствари, карактеризира модел флексигурности тржишта рада и представљаја његово супстанцијално обиљежје.