Пошаљи документе на е-маил

Истраживања о појави социјалне искључености дјеце и друштвеној реакцији на ову појаву, као и непосредна искуства стручњака који раде са дјецом, јасно указују на одређене проблеме и недостатке праксе који умањују ефикасност надлежних служби и негативно утичу на квалитет њихових интервенција. То су, прије свега, недовољна знања о појави социјалне искључености, одсуство специфичних методолошких модела, те слаба повезаност и сарадња појединих система, установа и организација, који имају улогу и одговорност друштвене бриге о дјеци у Босни и Херцеговини.

Овај рад у фунцији је практичне потребе друштва са циљем да се појава социјалне искључености дјеце у Босни и Херцеговини додатно актуелизира и да се теоријски размотри у основним аспектима и тиме потакну конкретније активности на пољу изналажења системског одговора на свеприсутне и врло сложене појавне облике социјалне искључености дјеце. Рад је усмјерен према структурама социјалне заштите, образовања и здравства, са амбицијом да стручњацима из ових области пружи додатне информације о појави социјалне искључености дјеце, да их упути их на системску сарадњу, те да им олакша препознавање социјално искључене дјеце.

Једно од основних права дјетета је право на живот и развој, право на сретно дјетињство. Сви облици злоупотреба, насиља, злостављања или занемаривања дјеце, којима се угрожавају или нарушавају физички и лични интегритет дјетета и онемогућава оптимални развој, представљају повреде тог основног права. Заштита права подразумијева, прије свега, разноврсне друштвене активности усмјерене на спрјечавање ових појава, као и организовање и непосредно провођење заштитних интервенција у конкретним случајевима социјалне искључености дјеце.

Социјална искљученост дјеце је појава на коју утичу сложени сплетови условљавајућих фактора. Она је феноменолошки разноврсна и производи комплексне посљедице, што захтијева вишеструку и високодиференцирану друштвену реакцију. Систем заштитних интервенција би требало да обухвати различите нивое превенције, затим откривање (препознавање) и испитивање случајева социјалне искључености, те подузимање адекватних мјера за њено превладавање и укључивање дјетета у друштвене токове у складу са његовим потребама. У том смислу, укључивање дјетета базирано је на активностима више институционалних система: образовања, здравства, социјалне заштите и др.

Обим, домашај и начин дјеловања појединих система и служби, разликују се у погледу нивоа и садржаја заштите. Тако су улоге образовног и здравственог система највеће у области примарне превенције, а улога система социјалне заштите израженија је на плану посебне или секундарне превенције, те у дијелу заштитних (куративних) интервенција у конкретним случајевима социјалне искључености. Центри за социјални рад су службе које имају кључну улогу у тежим случајевима социјалне искључености дјеце. Та улога заснована је на њиховим значајним функцијама у социјалној заштити породице и дјеце, али и на њиховим законским надлежностима у заштити права малољетника. У том смислу, они треба да буду иницијатори и координатори цјелокупног процеса заштите дјеце. Тај процес укључује активности више различитих стручних институција (здравствених, социјалних, образовних), као и невладиних организација које се баве овим проблемом.

Расподјела улога свих учесника у заштити треба да створи поуздану основу за прикупљање и процјену података, да омогући ефикасно смањење социјалне искључености и да обезбиједи адекватну укљученост за дијете. Полазећи од главног циља – обезбјеђења добробити дјетета, ове улоге треба да буду повезане у цјеловити процес стручног препознавања, истраживања, одлучивања и реализације заштитних интервенција.